MOJA OTADŽBINA

Pesma Moja otadžbina, napisana je 1908. godine, iste godine kada je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu.U pesmi ima rodoljublja, snažnog ritma i jakih osećanja, ali se na sve to nadnosi istina. Pesnik govori prosto, ali jasno; jednostavno,ali zanimljivo. Početak pesme deluje lirskom inercijom.

Ne plačem samo s bolom svoga srca
rad zemlje ove uboge i gole;
mene sve rane moga roda bole,
i moja duša s njim pati i grca...

Lirska inercija se ogleda u tome što "ne plačem samo..." sugeriše da je nešto prethodilo. I dalje: u srcu je bol, u svome srcu, ali je to samo jedna rana-"mene sve rane moga roda bole". Probijanje subjektivnog, lirskog ja , prirodna je posljedica snažnih emocija i osećanja srođenosti i sedinjenosti sa rodom i zemljom. Druga strofa dalje razvija misao o bolu i ljubavi jedinke i njegove zemlje:

Ovde u bolu srca istrzana
ja nosim kletve svih patnja i muka,
i krv što kapa sa dušmanskih ruka,
to je krv moja iz mojeh rana...

Ne slučajno srce u prvim stihovima obe strofe- ono je najveći patnik zbog nedaće roda i zemlje uboge,u njemu se pletu najrazlilčitija osećanja od tuge i bola, do patnje i nesreće. U katrenima su naznačeni osnovni motivi,raspoloženja i osećanja. U tercinama se sa pojedinačnog prelazi na opšte. Jedinka i rod se izjednačavaju u bolu i patnji. Bol koji izražava lirski subjekt ne individualni bol - to je bol "duša miliona". Poslednja strofa, prirodno, ima smireniji ton. Oseća se razrješenje i sagledava poenta pesme, a poenta je cela strofa:

I svuda gde je srpska duša koja,
tamo je meni otadžbina moja-
moj dom i moje rodeno ognjište...

Poruka je jasna: pesnikova otadžbina je svuda tamo "gde je srpska duša koja"- gde god je i jedan Srbin, tamo je pesnikov dom, ognjište i otadžbina.



PRETPRAZNIČKO VEČE

Aleksa Šantić je bio već zamakao u pozne godine kad su mu pomrli svi članovi porodice, a on je , sticajem mnogih okolnosti, ostao neoženjen- živio je usamljen u porodičnoj kući. Zato će u svojim elegijama izražavati tugu za izumrlim domom i žal što je nestala patrijarhalna atmosfera. Ta osećanja i raspoloženja najpotpune i najbolje je izrazio u pesmi Pretprazničko veče. U pesmi su središnja tri motiva:

-motiv usamljenosti i dubokog bola zbog toga,

-motiv evokace prošlosti i topline porodičnog života iz detinjstva

-motiv stvaralaštva kao nadoknade i utjehe.

Pretprazničko veče je lirska priča sa svojom fabulom, događajem i junakom- lirskim subjektom. U strukturi pesme uočava se 6 slika.

1.slika usamljenosti u ambentu porodične kuće

2.slika porodične idile iz detinjstva: roditelji, deca, susedi.

3.porodična soba u predbožićno veče

4.peme su oživele i okružile usamljenog pesnika

5.pesme tješe pesnika: one su mu nova porodica i utjeha

6. poenta: pesnik je shvatio da je stvorio novu vrstu porodice, da ne sam.

U središtu prve slike su lirski subjekt i atmosfera- oni su u potpunom skladu. Lirski subjekt je u apsolutnom mirovanju kao i atmosfera iz koje proizilazi sumornost i bol koji prerastaju u plač. Druga slika donosi kontrastnu promenu: oživelo je sjećanje na daleku prošlost iz detinjstva u isto pretprazničko veče. Kandilo sjaji, miriše soba, vatra plamti punim žarom, sreća gre ukućane, otac i majka kao simboli sreće i sigurnosti, sused kao simbol prijateljstva.
Treća slika je buđenje, vraćanje iz sjećanja u stvarnost pretprazničke večeri lirskog subjekta. Silina kontrasta pustoši i praznine na jednoj strani, a svetlosti i sreće na drugoj strani izaziva veoma bolna osećanja.

Četvrta slika je promena i osveženje. Ispunjena je kretanjima, svetlošću, bojama, pesmom. Tamne boje potisnute su živim bojama i svetlošću koje ozaruju oči i dušu lirskog subjekta.

U petoj slici iskazana je poruka pesama :

Mi, pesme tvoje i drugova sviju,
što svoje duše na zvezdama griju,
sveta smo živa porodica tebi!
Mi združujemo duše ljudi sviju!
Mrtve sa živim vežu naše niti:
I s nama vazda uza te će biti.
I oni koje davno trava kre!
Naša će suza na kam tvoga groba
kanuti toplo kao kap sunca zlatna.

U šestoj slici nastaje nagla promena - saznanje i olakšanje jer reči pesama odzvanjaju u duši lirskog subjekta. Smirivanje i olakšanje izraženo je rečima" ja sklapam oči" : to je trenutak kada se pesnikova duša oslobađa napetosti, strepnje, neizvesnosti. U tom trenutku potekle su suze radosti i sreće jer više ne sam, osetio je " porodicu" kroz koju će i dalje da traje. Poenta je u saznanju da život ne bio uzaludan, da je stvorio " porodicu" koja će ga nadživeti i prenositi njegovo ime.

Add comment